J.K.Clang

Slučajan susret 

- Sve svoje školske godine proživela sam s povišenom temperaturom… Ozbiljno, kao da patim od šizofrenije. Najgore bi bilo nedeljom uveče. Uopšte ne znam kako sam preživela…

Zatomila je tihi, iskidani kikot prinevši usnama šolju čaja koji se još uvek pušio.

- Ni sada nije mnogo bolje. Imam tremu i kad treba da naručim picu, srce mi se zaglavi u grlu...

Proučavao sam njen umnožen lik u mozaiku ogledala na zidu – svaki poluprofil tek neznatno različit od prethodnog, oborene oči i senke trepavica – i pitao se da li zaista čuje razgovore koji su se vodili za stolom.

Pričala je kako je jednom pozajmila knjigu od nekog tipa, i ubrzo se zaljubila u nju, nikako joj se nije dalo da se od nje rastane. Ubrzo je poželela da svoje oduševljenje podeli s momkom s kojim se tada zabavljala, ali on jednostavno nije bio osoba koja bi čitala Selina. Kada je to shvatila, ostavila ga je, ali, avaj, on se nikada nije potrudio da joj pošalje nazad njene stvari. I tako je na kraju ostala bez momka, bez knjige i bez mogućnosti da se okrene onom tipu od koga je knjigu pozajmila, jer sada nije mogla da mu je vrati.

Slušao sam je pomno, predano. Bila je tako vesela, puna neke neiskvarene radosti, i tako neodoljivo neprilagođena. U glasu sam joj osetio ona neznatna podrhtavanja straha, oči bi joj povremeno naglo pobegle prema nečijem licu, kao da proverava da nije izgubila naklonost onih koji slušaju.

Znao sam da je savršena za mene, moja dopuna. Uz nju bi moja usamljenost imala smisla, moje ćutanje bi dobilo značenje, a moji stihovi… moji stihovi – možda bih se napokon odvažio da ih zapišem…

A onda je ustala i otišla. Samo sam gledao za njom. Pitam se šta bi se desilo da sam skupio hrabrost i okrenuo se prema njenom stolu, da sam joj se obratio i ponudio je, recimo, kafom… A opet, da li bih tada to bio ja? I da li bi ona bila onakva kakvom sam je zamislio?

Oči su joj iskrile kao mali kristalni vodopad vedrine…