Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju. Revoluciju! To ime, taj pojam, odjekivali su u mojoj glavi!
Do sada je bio spor dan, pomislio je školski psiholog Nedeljković. Do sada je bila spora nedelja, ali neee, uvek neki od tih prdavaca mora da nešto uradi. Današnja deca, pomislio je školski psiholog Nedeljković. Neke treba odmah poslati u rudnike i dućane, kao u moje vreme.
„Dobro, Gavrilo, crno dete, pa šta si sada opet uradio? Hoćeš majku da u grob oteraš pre vremena?“, izmoreno je školski psiholog upitao kuštravu gomilicu odeće koja je sedela sa druge strane stola. Napolju, sunce je klizilo ka horizontu, što su bucmaste senke koristile kako bi se malo protegle. U kancelariji školskog psihologa, dve osobe nisu želele da budu na tom mestu.
Gavrilo je ćutao, fiksirajući svoj pogled na neku nasumičnu šaru na tepihu. Deca koja nešto krive uvek fiksiraju pogled na neku nasumičnu šaru na tepihu.
Zar oni mogu biti krivi što ne razumeju? Da li ja smijem biti kriv što njih ne razumem? Čitavi se svijetovi mogu rušiti podamnom, i propašće u tamne ambise kao da nikad nisu postojali. Glasovi inkvizitora još romore i odjekuju mi lobanjom – lome se, odbijaju od zidova svijesti i mojih vjerovanja, ali čemu? Revolucija, krv, prevrat! Slike koje gore, slike koje tope njihove neznatne i sitne misli!
Školski psiholog Nedeljković uze jednu od beležaka sa stola. Pa da, zašto bi štampali svoje izveštaje, pomisli on. Hajde što su deca glupava, ali nastavnici su još gori, bogte. More, ja sam budala što sam tražio posao u ovom... selu, pomisli školski psiholog Nedeljković. Ko mi je bio kriv.
„Pisao po tabli, kaže ovde, Gavrilo, nemoralne poruke koje su naišle na odobravanje ostalih đaka. Dobro mater mu, Gavrilo, nisi valjda opet pisao one tvoje psovke? Učenik verovatno revoltiran činenjicom da sam mu dala jedinicu na pismenom, jer je koristio iste izraze kao i u pomenutom pismenom. I šta sada, dobio si keca, možeš misliti! I Ajnštajn je imao kečeve! Nije ta Jerkovićka neki nastavnik, ali ne možeš sada ići i pisati gadosti po tabli, zar ne? Ajd budi i ti nekad normalan“, reče školski psiholog, gledajući Gavrila u šiške.
Gavrilo je i dalje fiksirao šaru na tepihu. Bila je to fina šara. Bila je, trenutno, ceo Gavrilov svet, ali bila je vrlo fina, tako da se sve nekako lepo uklopilo.
Dželat je mahao sjekirom ispred mene, mrsio mi kosu vjetrovima smrti. Neću ga pogledati, neću mu dati zadovoljstvo! Sudbina je takva – niži od mene mnome vladaju, manji od mene se goste mojim riječima. Priželjkujem nekakvu silu, strašnu i opaku igru sudbine koja će se stuštiti sa nebesa i očistiti svijet od njih, moj svijet i sve ostale svijetove inficirane njihovim bolestima i gnojevima. Sada sam nemoćan, jeste, ali ne zadugo! Revolucija će doći i svojim zlatnim kril...
„Gavrilo, oćeš prestati da buljiš u tepih i početi da me slušaš?“ dreknu se školski psiholog Nedeljković. Gavrilo trgnu glavu unazad. Školski psiholog odmahnu svojom – ne znam zašto se nerviram, pomisli. Ionako će sutra napaviti isto nešto, kreten mali. Uvek on nešto izmišlja.
„Slušaj, Gavrilo“, krenu psiholog, „pričao sam sa tvojom nastavnicom a i sa tvojom nesretnom majkom, i svi smo isto zaključili. Manje, brate, čitaj knjige i visi za kompjuterom, super je to, ali ne valja to stalno raditi, razumeš! Vid ovaj tvoj pismeni, šta je to? Kao pesme neke, revolucije, inkvizicije, šta? To bog otac ne može razumeti, kamoli nastavnica Jerković. I onda se buniš kada dobiješ keca! Pa šta si ti sad, pametan kada pišeš o... tome, a ostala deca lepo odgovaraju na temu?“
„Tjbltma“, začu se glas sa druge strane stola. Gavrilo je gledao kroz prozor, povremeno gledajući spavajuće sunce među granama, odvraćajući pogled kada je svetlost počela da mu povređuje oči.
„Šta si rekao?“, upita školski psiholog Nedeljković, nemarno gužvajući rukopisni izveštaj nastavnice Jerković.
Gavrilo progovori okrećući glavu od prozora, gledajući u papirni haos koji je gutao psihologov radni sto, gutajući pred sobom i računarske periferije.
„To je bila tema, francuska revolucija... Radili smo neke pjesme... Na tu temu.. Pa sam mislio da... Malo...“
„Čuj, Gavrilo, lepo je što misliš“, reče školski psiholog pomirljivim tonom, „ali leba ti, malo se kontroliši. Nismo mi ovde dobrotvorna ustanova pa da trpimo tvoje kreativnosti i ostala čuda, okej? Sutra da si se izvinio nastavnici i ponovo da si napisao sastav. Ne znam ni šta vam ona daje takve teme, ko da je to za vas decu. Ajd briši, već je kasno. Samo manje razmišljaj. I prestani da govoriš jekavicom, nisi u Bosni.“
Gavrilo naglo ustane i krene ka vratima.
Nikada kraja njihovim mrežama, svilenim trakama olovne snage. Dokle ću moći, ne znam ni sam, ali moraću izdržati, sve dok poslednji atomi snage ne utihnu, sve dok ne izgori i poslijednji plamen! Dotle ću hoditi mirno i slušati vas, ali ne zadugo, jer moje će vrijeme dolaziti, a vaše će poput zamirućeg svjemira nestajati vrteći se u...
„Gavrilo, prestani da razmišljaš, odavde te čujem!“, grunuo je glas koji je pripadao školskom psihologu Nedeljkoviću.
Gavrilo je prestao, i krenuo je kući. Sunce je, što se tiče tog dana, završilo posao, i ljubičasto noćno nebo je preuzelo smenu.
miloshahaha
