J.K.Clang

IZLET

Ponovo sam je sanjao. I posle toliko godina, ja je još sanjam... Probudio sam se, a duša mi je bila ispunjena njenim prisustvom. I opet sam, kao i svakog jutra, pre nego što raspršim toplu crvenkastu tminu sklopljenih kapaka i suočim se s praznom posteljom i praznim životom, odlučio da stisnem zube i hrabro pobedim još jedan dan. Ha. Neobuzdano prolećno sunce prosto me je ucenjivalo da napokon odem na naše nekad najdraže izletište.

...

Čim sam stupio na utabanu stazu pomislio sam da nešto nije kako treba. Isprva nisam uspevao da razaznam šta mi to smeta, ali sam ubrzo prepoznao zvuk motorne testere. Nekoliko stotina metara dalje sačekao me je zastrašujuće besmislen prizor: na padini preko potoka neko je sekao svako drvo pitomog gaja. Delovi grana i trupaca ležali su raskomadani i divljački razbacani po blagoj nizbrdici koja je sada krvarila strugotinu kroz izgaženo poljsko cveće. Na nasipu sa ove strane potoka sedeo je jedan postariji čovek i tužno vrteo glavom.

Pozdravio sam ga, a on mi je ispričao da je odrastao u blizini i da poznaje taj gaj kao svoj džep, svako to drvo raslo je zajedno s njim. Podsetio me je na jednu kvrgavu i krivu vrbu, tu odmah do potoka, vrlo upečatljivu, koja je izgledala baš kao dvogrba kamila. Kazao je da je nekoliko najlepših leta u životu proveo tu, jašući pustinjom i boreći se s maskiranim razbojnicima koji napadaju njegov karavan.

A sada je od nje ostalo samo deblo, i na njemu višestruki zaseci, kao ožiljci od žileta na nečijim zglobovima. I zašto? Da bar postoji neki dobar razlog... Ali ne, dva su se brata posvađala oko nasledstva. Na kraju je jedan od njih uzeo testeru i rekao: ako nije moje, vala neće biti ni tvoje.

Neko smo vreme bez reči posmatrali ubijeni gaj, čak i kada je utihnula buka dželata. Onda me je moj novi poznanik potapšao po ramenu i uspravio se. Krenuo je posustalim korakom stazom pored potoka i ubrzo se izgubio među retkim zelenilom.

Sedeo sam tiho i svečano naspram osakaćenog drveta sve dok mi duša nije prepukla i počela da curi kroz stisnute kapke.

J.K.Clang

Slučajan susret 

- Sve svoje školske godine proživela sam s povišenom temperaturom… Ozbiljno, kao da patim od šizofrenije. Najgore bi bilo nedeljom uveče. Uopšte ne znam kako sam preživela…

Zatomila je tihi, iskidani kikot prinevši usnama šolju čaja koji se još uvek pušio.

- Ni sada nije mnogo bolje. Imam tremu i kad treba da naručim picu, srce mi se zaglavi u grlu...

Proučavao sam njen umnožen lik u mozaiku ogledala na zidu – svaki poluprofil tek neznatno različit od prethodnog, oborene oči i senke trepavica – i pitao se da li zaista čuje razgovore koji su se vodili za stolom.

Pričala je kako je jednom pozajmila knjigu od nekog tipa, i ubrzo se zaljubila u nju, nikako joj se nije dalo da se od nje rastane. Ubrzo je poželela da svoje oduševljenje podeli s momkom s kojim se tada zabavljala, ali on jednostavno nije bio osoba koja bi čitala Selina. Kada je to shvatila, ostavila ga je, ali, avaj, on se nikada nije potrudio da joj pošalje nazad njene stvari. I tako je na kraju ostala bez momka, bez knjige i bez mogućnosti da se okrene onom tipu od koga je knjigu pozajmila, jer sada nije mogla da mu je vrati.

Slušao sam je pomno, predano. Bila je tako vesela, puna neke neiskvarene radosti, i tako neodoljivo neprilagođena. U glasu sam joj osetio ona neznatna podrhtavanja straha, oči bi joj povremeno naglo pobegle prema nečijem licu, kao da proverava da nije izgubila naklonost onih koji slušaju.

Znao sam da je savršena za mene, moja dopuna. Uz nju bi moja usamljenost imala smisla, moje ćutanje bi dobilo značenje, a moji stihovi… moji stihovi – možda bih se napokon odvažio da ih zapišem…

A onda je ustala i otišla. Samo sam gledao za njom. Pitam se šta bi se desilo da sam skupio hrabrost i okrenuo se prema njenom stolu, da sam joj se obratio i ponudio je, recimo, kafom… A opet, da li bih tada to bio ja? I da li bi ona bila onakva kakvom sam je zamislio?

Oči su joj iskrile kao mali kristalni vodopad vedrine…

Marija Sever - "Lari"

Još od školskih dana prezirem ,,sumatrizam'' u tumačenju naivnog zanosa prosečnih srednjoškolskih profesora. To da je sve na svetu povezano uvek se klimalo u proizvoljnosti. Misao da ,,nema slučajnosti'',  ponekad čak i  priče o okultnome... Nekako sam od malih  nogu više sklona Fon Trirovskom stavu da ,,haos vlada'' koliko god to zlokobno bilo.

Tim sam stavom stigla do srednjih godina, samoće i  neopredeljenog seksualnog opredeljenja. Vrlo jadno i vrlo nepoetski.

U skladu sa tim, često se motam po netu, no isuviše sam cinična, a i zauzeta opstankom u svakodnevnoj egzistenciji da bih mogla da se zabavljam na taj način. Jutros sam, uz kafu, počela da prčkam i naišla sam na  Larija. Zapravo, nisam imala pojma da je njegovo ime Laza. Po imenima iz njegovog okruženja shvatih da se radi o dečku sa gornjeg sprata. Otkad sam se doselila, borim se sa savlađivanjem anksioznosti. Lari je, kada se sretnemo u liftu, u meni budio takav osećaj snažne odbojnosti da sam se grozila zbog činjenice da bi on pre mogao da mi probudi materinski instinkt, nego želju da mu glavom opalim o ogledalo u liftu. Kako god, on se pognute glave smeška, a ja cokćem zubima i osećam se poput zle veštice.  Tako fin, urban dečko, iz neke fine porodice. Vidi se, jednako neprilagođen kao što sam ja bila u njegovim godinama. Živopisan osamnaestogodišnjak. Nisam čak ni dovoljno matora da bih mogla da ga mrzim zbog podsećanja na moje sopstvene godine. Zaboga, pa ja sam još uvek u tridesetim.

Nego, počela sam priču sa postojanjem i nepostojanjem slučajnosti... Jutros sam Larija našla na internetu. Do pre par dana me se nije ticao. Počeo je da me se tiče onog momenta kada sam izašla da udahnem vazduh, a primetila ovog ispupelog adolescenta na krovu preko puta. Nisam mogla da odolim osećaju da ne gleda u prozor svoje familije, nego baš u moj. Isplezila sam se i ušla u kuću. Ljuta. Otišla sam u radnu sobu i zapela da radim na svojim crtežima. Namerno nisam navukla zavese. Ako će da gleda, neka gleda. Skice za scenografiju neke predstave koja ima predispozicije da bude ubitačno dosadna. A mali se sigurno natripovao da sam neka umetnica.

Tako, malo pomalo, počeh da se smejem sama sa sobom. Nemam pojma da li se dete zadržalo tamo na krovu. Nemam čak pojma ni da li je mene gledao. Samo mi je odjedanput postao užasno simpatičan. Moj tok razmišljanja je išao u par pravaca.

Kao prvo, klinac je možda noćas slučajno tu i zabavlja se gledajući zvezde. Na kraju krajeva, možda mu je neko iz ekipe kupio dvogled, durbin ili kako se već to čudo zove. Jeste da ne bih rekla da Lari ima ekipu. No, kako god.

Druga varijanta je da dečko posmatra komšiluk. Što je bilo prilično kul. Sada je ta varijanta još više ok, jer kako pročitah na netu – Lari je potencijalni pisac, kreativna dušica, nezlonamerno biće – pa voajerizam dođe kao neki začin njemu samome a i, po mom mišljenju, regularan način za zavirivanje u tuđe živote, upoznavanje ljudi i traženje likova. U svakom slučaju, barem zanimljiviji način od facebook-a i ostalih društvenih mreža. Ima dozu misterioznog, pomerenog i ilegalnog.

Treća varijanta, koja Larija čini najknjiževnijim likom, ali je ujedno i meni najmanje simpatična je ta da dečko posmatra mene. Možda neki značajniji period. Možda opsesivno. Možda čisto iz radoznalosti. To mi se nije dopalo, naprosto zato što me intimno meša u sve ovo i daje mi mogućnost da ga povredim.  Sve je to lepo, ali šta ako je Lari zaista video moje posetioce? Šta ako Lari zna moje tajne? Živim toliko visoko i daleko, da nikada ne zatvaram prozore. Vrlo retko ti su prizori  provokativni, erotski ili tužni. Pitam se šta je detetu zanimljivije – ispadi tuge pri kojima se lomim bacajući se iz ćoška u ćošak, moja veza sa koleginicom sa posla ili povremeni seks sa najboljim prijateljem. Verujem da se Laza zato onako smeška u liftu. Ili me onako prodorno gleda. Ogavna je pomisao da neki mali Laza zna sve o meni. Shvatam da moram da proverim.

Sutradan smo se, naravno, sreli u liftu. Potapšala sam ga po ramenima i rekla mu: ,,O, mali komšija, kako je?''. Lari se trgnuo od mog pokreta, ali se i nasmejao najiskrenijim osmehom na svetu. Odjednom više nemam želju da mu glavu zalepim za ogledalo. Potom tišina par trenutaka, a onda Lari prsne u grohotan smeh. Smejao se bez prestanka dok se lift nije zaustavio. Pružila sam mu ruku i rekla: ,,Hajde, mali.'' Pošao je bez reči. Mislim da mu je bila strašna frka, jer mu je to izgledalo vrlo neizvesno. Popio je sok od borovnice kod mene. I picu. Zapravo, kupila sam je, jer sam planirala da ga pozovem i da ispipam šta sve ovo dete zna o meni. Pričali smo o stripovima – dete čita Dilana Doga, a voli i Sandmana. Nismo progovorili ni reč o mome prozoru. Ispričao mi je sve o tome kako želi da piše, da upiše faks, kako ima gomilu žena u životu, sve čudne, jedinstvene i njemu drage, ali niti jednu koja mu priliči (ili su mu familija ili su starije od njega). I tu je prsao opet u smeh. Jer je bilo očigledno da opet razgovara sa jednom takvom. Zazvonio mu je telefon, nasmejao se i mahnuo mi. Izleteo je iz stana pričajući sa mamom. A ja sam sa sigurnošću znala da me ovaj dečko posmatra verovatno već mesecima. Pa opet, imala sam osećaj da je ovaj razgovor sa njim bio jedna od najčistijih i najnevinijih vremenskih koordinata još od vremena moga detinjstva.

Sinoć je Lari opet bio na krovu.  Nekako, sada oboje znamo da mu je tu mesto. Ne bih volela da ga neko gurne. Ni za moje, a ni za njegovo dobro. Gde nas to vodi? Ne mora baš sve negde da vodi. Možda je ta linija između čarobnog krova i mog prozora prostor u kome vreme iščezava.  Njime se ne korača. U njemu se stoji. U pokretu, osmehu, dodiru. U misli, u uspomeni, u večnoj sadašnjosti. Možda je to deo stvarnosti koji meni treba da se izlečim, a  Lariju da uspe da postane ono što želi da bude – možda pisac, a možda naprosto – čovek.

J.K.Clang - Laza na Času srpskog

Onlajn bildungsroman

Periću, Periću, Periću... Šta da radim s tobom, crnjane crni? Kakve su to budalaštine? Pa zar ne možeš lepo da budeš normalan ko i svi?

Kakve su te to nutrine, truleži, groznice i môre spopale – pa šta ti misliš, da si Bodler? Ne sme tako da se piše školski zadatak. Šta ti to treba? Eto, ko je ono čitao pre tebe? Jovanovićeva? Lep zalazak sunca, mirna površina jezera – to su impresije, to se oseća iz srca. A ne ovo tvoje. Budibogsnama...

Moraću da predložim tvom razrednom starešini da ozbiljno porazgovara s tvojim roditeljima. I gospođica pedagog da prisustvuje, nego šta.

A i Milanka mi kaže da na njenom času geografije čitaš kojekakve knjige ispod klupe, ne pratiš nastavu. I s fizičkog bežiš... Seti se, Periću, u prosek ulazi i ocena iz vladanja.

Mnogo si me razočarao. U prvoj godini si stvarno obećavao – pesme su ti se tako lepo rimovale. A sad, daleko bilo...

A ti si beše hteo na književnost, je l’ da? Nije to za tebe, Periću. Tamo mora da se radi, da se uči, sistematski, temeljno. Nema tamo niko vremena za tvoje teorije. K’o ono prošlog meseca. Jesam li ja lepo izdiktirala šest teorija o tome zašto je Kafka pisao onako kako je pisao? A ti se naš’o pametan da mi smišljaš novu... C-c-c...

Sedi, Periću, crno dete... Ovog puta ću da ti oprostim. Evo ti četvorka, i to samo zato što si tako izražajno čitao... Inače, pripazi malo. Matura se bliži, uzmi se upamet...

Iva Pavlovic - List iz memoara Vincenca Vivijanija

Bilo mi je zlo -užasno zlo od tih dugotrajnih muka,a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sednem,osetio sam kako gubim svest.Osuda -strašna osuda na smrt - bila je poslednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju.Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor.To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.Revoluciju! To ime,taj pojam,odjekivali su u mojoj glavi!

..Iz misli me prenu slabost koja mi proze citavo bice i ostar bol od artritisa opet me ispuni jezom..Vec danima nisam gotovo nista okusio i svest mi lutase nejasno,medju senkama..Ne znam ni sam kako sam smogao snage da podignem glavu osecajuci svo vreme na sebi pogled pun gneva koji se rasipao duz moga slabog tela...Crveni slapovi plemenite tkanine padali su mu sa ramena cineci njegovu pojavu jos strasnijom i krupnijom.Na glavi je nosio krunu ukrasenu jaspisima koji bi na svetlosti svece goreli poput vatre u cijoj su vrelini proklinjani jeretici duz Rima i sire, dokle god je njegova ruka uspevala da ih stigne..

...Dok su citali moju osudu, sedeo je nepomican i hladan, dalek i zanet nekim razmisljanjem kao da ga se moja sudbina,koja se tih trenutaka odvijala pred ocima svih prisutnih,nije ni malo doticala..Nemih i surovih ociju, on,cije sam postovanje i naklonost nekada uzivao,posmatrao me je pogledom iz kojeg sam zakljucio da sam za njega nistavniji od insekta koji bi mu se zakacio za njegovu svetu odoru... Nakon sto mi je procitana presuda, papa Urban VIII je jedva cujno ustao sa svoga prestola i skoro i ne pogledavsi me, upitao:" Ima li osudjeni Galileo Galilei nesto da kaze u ovome sudnjem casu?" Osetih da me noge izdaju i padoh na kolena, ophrvan osecajem beznadja i sramote koji su se slili u poslednji dah snage koju sam imao."Vasa Svetosti... ja, Galileo Galilej, sin pokojnog Vincenca Galileja, iz Firence, sedamdeset godina star, licno izveden pred ovaj sud, na kolenima pred Vama, najistaknutijim i najpostovanijim kardinalima, glavnim inkvizitorima protiv jeretickih izopacenosti u celom hriscanskom svetu, gledajuci i dodirujuci svojim rukama jevandjelje, kunem se da sam oduvek verovao, kao sto i sada verujem,u sve cega se sveta katolicka Crkva drzi, propoveda i poducava... I stoga, izjasnjavam se neduznim po pitanju ove presude koje su mi Vase Eminencije ovoga casa procitale. Molim Vam se za milost i preimenovanje moje kazne kako bih skruseno i povuceno proveo preostale dane koji su mi ostali pod ovim nebom. Zvanicno obecavam da se nikakvog drugog ucenja necu pridrzavati niti ga zastupati do ucenje svete Katolicke crkve i da necu propovedati niti siriti ucenja koja je sveta Crkva oznacila jeretickim...

Predajem se u Vase svete ruke i uzdam u milost Vasega presvestenstva." ...

...Padoh nicice na zemlju. Kroz maglu videh obrise ruku koje su se spustale ka meni dok sam osecao kao da mi telo lebdi a dusa se ispunjava pritiskajucim i teskim umorom..Kapljice vode orosise mi lice dok su me tamne oci milovale pune bola i suza. "Vivijani...dobri moj Vivijani,.." "Recite ucitelju", prozborio je ,"...ucitelju,mi se necemo predati,mi cemo se boriti,gospodin Ferdinando ciju ste ljubaznost uzivali svih prethodnih meseci zalozice se iznova za Vas kod madam Kristine...tu je i kardinal Barberini koji ce uciniti sve u Vasu korist.." bujica reci navirala mu je na usne dok nije uspevao da sakrije suze.."Vivijani...I Vi i ja znamo i sve nase kolege koje u Evropi ovoga istoga trena usmeravaju svoje teleskope ka nebeskom svodu....  Eppur si muove...Pa ipak, ne zaboravite ovo nikada....Kakav god da je tok nasih zivota,treba da ih prihvatimo kao najveci poklon od bozje ruke,u kojoj isto tako pociva moc da ne radi nista,sta god to bilo za nas....treba da prihvatimo nesrecu ne samo sa zahvalnoscu,vec i beskrajno blagodarni providjenju,koje nas takvim sredstvima odvaja od prevelike ljubavi prema zemaljskim stvarima i uzdize nase misli do nebeskog i bozanskog.."

Đorđe Kalijadis - Još jedna obična Long Play ljubavna priča

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne  zahteva od mene, ali to je svejedno.(...)

Ne, definitivno ne mogu. Ovo mi je previše kafkijanski. Možda bi se Pol Oster snašao, ali šta da radim ja kada sam bedan i nisam pismen kao ti Irena. Ti se ne javljaš danima, a ja pokušavam da pišem i izlečim depresiju izazvanu tvojim odlaskom. Noću ležim na krevetu i gledam u plafon. Danju pokušavam da pišem, ali ne mogu da odmaknem dalje od ovih nekoliko rečenica i platforme jebenog tramvaja. Čini mi se da izgledam kao Barton Fink. Vruće je. Jebeno je vruće. Neki psihopata koji živi do mene je stavio na repeat pesmu „Walk the line“ Džonija Keša. Možda seksualno zlostavlja nekog klinca ili seče uvo nekom zatočenom nesrećniku. Jebem li ga!? Grad je pun psihopata. Muka mi je od ljudi, Irena. Ne mogu da ih gledam...ne mogu da ih slušam...ne mogu da ih podnesem...sam sebi sam težak. Hoću da odem odavde. Hoću da pobegnem. Zašto si otišla bez mene, Irena? Ostavila si me u ovom ćumezu da se rvem sa demonima koji su razbili našu sreću. Zašto si presekla tako lako? Zar ti nimalo nisu značile sve one godine. Sećaš se kada sam te prvi put poljubio ispred Filija. Posle toga smo otišli kod tebe, slušali Tinderstikse i vodili ljubav. Izgledali si kao neko ko će zauvek biti tu. Nikada neću shvatiti tvoje razloge. Možda sam nemaran, nemam većih ambicija, nemam para, ne sklanjam dlake sa sapuna, ali znaj da te niko neće voleti kao što sam te ja voleo. U to budi sigurna. Nisi ni ti laka. Narav ti je naopaka. Tebe sam samo ja mogao da trpim. Oteraće te od sebe svaki normalniji muškarac. Misliš da će neko da toleriše tvoje bubice!? Oće đoku! Zapaliće ti dangu prvom prilikom. Doći ćeš ti ponovo u naše gnezdo. Znaš da sam samo je imao razumevanja za tvoje priče. Mogla si da pišeš, mogla si da piješ, mogla si da patiš. Imala si bolji tretman od Talule Benkhed ili Zelde Sejr Ficdžerald. Tucali smo se kada smo hteli, tukli se kada smo morali, varali jedno drugo na svakom koraku, ali zakleli smo se da nikada nećemo izdati jedno drugo. Sešaš se, ti prćasti nosiću?! Bilo je to jedne zime u tvom rodnom gradu. Padao je sneg i ljubila si me nežno. Mislim da sam ti nežnošću uzvratio. Vrati se bre! Nemoj da si pička. Umreću na platformi ovog tramvaja.

Miloš Jocić - Revolucije i tak te stvari

Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju. Revoluciju! To ime, taj pojam, odjekivali su u mojoj glavi!

Do sada je bio spor dan, pomislio je školski psiholog Nedeljković. Do sada je bila spora nedelja, ali neee, uvek neki od tih prdavaca mora da nešto uradi. Današnja deca, pomislio je školski psiholog Nedeljković. Neke treba odmah poslati u rudnike i dućane, kao u moje vreme.

„Dobro, Gavrilo, crno dete, pa šta si sada opet uradio? Hoćeš majku da u grob oteraš pre vremena?“, izmoreno je školski psiholog upitao kuštravu gomilicu odeće koja je sedela sa druge strane stola. Napolju, sunce je klizilo ka horizontu, što su bucmaste senke koristile kako bi se malo protegle. U kancelariji školskog psihologa, dve osobe nisu želele da budu na tom mestu.

Gavrilo je ćutao, fiksirajući svoj pogled na neku nasumičnu šaru na tepihu. Deca koja nešto krive uvek fiksiraju pogled na neku nasumičnu šaru na tepihu.

Zar oni mogu biti krivi što ne razumeju? Da li ja smijem biti kriv što njih ne razumem? Čitavi se svijetovi mogu rušiti podamnom, i propašće u tamne ambise kao da nikad nisu postojali. Glasovi  inkvizitora još romore i odjekuju mi lobanjom – lome se, odbijaju od zidova svijesti i mojih vjerovanja, ali čemu? Revolucija, krv, prevrat!  Slike koje gore, slike koje tope njihove neznatne i sitne misli!

Školski psiholog  Nedeljković uze jednu od beležaka sa stola. Pa da, zašto bi štampali svoje izveštaje, pomisli on. Hajde što su deca glupava, ali nastavnici su još gori, bogte. More, ja sam budala što sam tražio posao u ovom... selu, pomisli školski psiholog Nedeljković. Ko mi je bio kriv.

„Pisao po tabli, kaže ovde, Gavrilo, nemoralne poruke koje su naišle na odobravanje ostalih đaka. Dobro mater mu, Gavrilo, nisi valjda opet pisao one tvoje psovke? Učenik verovatno revoltiran činenjicom da sam mu dala jedinicu na pismenom, jer je koristio iste izraze kao i u pomenutom pismenom. I šta sada, dobio si keca, možeš misliti! I Ajnštajn je imao kečeve! Nije ta Jerkovićka neki nastavnik, ali ne možeš sada ići i pisati gadosti po tabli, zar ne? Ajd budi i ti nekad normalan“, reče školski psiholog, gledajući Gavrila u šiške.

Gavrilo je i dalje fiksirao šaru na tepihu. Bila je to fina šara. Bila je, trenutno, ceo Gavrilov svet, ali bila je vrlo fina, tako da se sve nekako lepo uklopilo.

Dželat je mahao sjekirom ispred mene, mrsio mi kosu vjetrovima smrti. Neću ga pogledati, neću mu dati zadovoljstvo! Sudbina je takva – niži od mene mnome vladaju, manji od mene se  goste mojim riječima. Priželjkujem nekakvu silu, strašnu i opaku igru sudbine koja će se stuštiti sa nebesa i očistiti svijet od njih, moj svijet i sve ostale svijetove inficirane njihovim bolestima i gnojevima. Sada sam nemoćan, jeste, ali ne zadugo! Revolucija će doći i svojim zlatnim kril...

„Gavrilo, oćeš prestati da buljiš u tepih i početi da me slušaš?“ dreknu se školski psiholog Nedeljković. Gavrilo trgnu glavu unazad. Školski psiholog odmahnu svojom – ne znam zašto se nerviram, pomisli. Ionako će sutra napaviti isto nešto, kreten mali. Uvek on nešto izmišlja.

„Slušaj, Gavrilo“, krenu psiholog, „pričao sam sa tvojom nastavnicom a i sa tvojom nesretnom majkom, i svi smo isto zaključili. Manje, brate, čitaj knjige i visi za kompjuterom, super je to, ali ne valja to stalno raditi, razumeš! Vid ovaj tvoj pismeni, šta je to? Kao pesme neke, revolucije, inkvizicije, šta? To bog otac ne može razumeti, kamoli nastavnica Jerković. I onda se buniš kada dobiješ keca! Pa šta si ti sad, pametan kada pišeš o... tome, a ostala deca lepo odgovaraju na temu?“

„Tjbltma“, začu se glas sa druge strane stola. Gavrilo je gledao kroz prozor, povremeno gledajući spavajuće sunce među granama, odvraćajući pogled kada je svetlost počela da mu povređuje oči.

„Šta si rekao?“, upita školski psiholog Nedeljković, nemarno gužvajući rukopisni izveštaj nastavnice Jerković.

Gavrilo progovori okrećući glavu od prozora, gledajući u papirni haos koji je gutao psihologov radni sto, gutajući pred sobom i računarske periferije.

„To je bila tema, francuska revolucija... Radili smo neke pjesme... Na tu temu.. Pa sam mislio da... Malo...“

„Čuj, Gavrilo, lepo je što misliš“, reče školski psiholog pomirljivim tonom, „ali leba ti, malo se kontroliši. Nismo mi ovde dobrotvorna ustanova pa da trpimo tvoje kreativnosti i ostala čuda, okej? Sutra da si se izvinio nastavnici i ponovo da si napisao sastav. Ne znam ni šta vam ona daje takve teme, ko da je to za vas decu. Ajd briši, već je kasno. Samo manje razmišljaj. I prestani da govoriš jekavicom, nisi u Bosni.“

Gavrilo naglo ustane i krene ka vratima.

Nikada kraja njihovim mrežama, svilenim trakama olovne snage. Dokle ću moći, ne znam ni sam, ali moraću izdržati, sve dok poslednji atomi snage ne utihnu, sve dok ne izgori i poslijednji plamen! Dotle ću hoditi mirno i slušati vas, ali ne zadugo, jer moje će vrijeme dolaziti, a vaše će poput zamirućeg svjemira nestajati vrteći se u...

„Gavrilo, prestani da razmišljaš, odavde te čujem!“, grunuo je glas koji je pripadao školskom psihologu Nedeljkoviću.

Gavrilo je prestao, i krenuo je kući. Sunce je, što se tiče tog dana, završilo posao, i ljubičasto noćno nebo je preuzelo smenu.

miloshahaha